Divan dan za umiranje

napisao: Fuker

Sjedili smo u Suncu. Te godine nisu prasili, pa su komarci dosli na svoje. Pili su nam krv. Mi smo medju sobom (jos uvijek) pili pivo i pusili. Sve nam je bilo ok. Pravili smo kolutove od “stosinog dima” i zaljevali suvo grlo “starim laskim”. Imali smo sve sto nas je trebalo ciniti sretnim. Bar smo tako mislili ne znajuci da ima i bolje.

Taman kad bi Jutel pocinjao mi bi u basti pored Save zavrsali svoje prvo pice. Rat se najavljivao svako vece u pola osam, a tada smo bili daleko od televizijskih prijemnika. Sjedili smo u basti i borili se sa komarcima. Mozda smo zato svo to sranje docekali nespremni. Al’ bilo je onih i sto su gledali. Umjesto raznih Milica nama je pjevao Michael Stipe nesto poput: “Shiny happy people holding hands, Shiny happy people laughin”. I pjev’o je po kaficima neumorno onomad pred salauku.

Iz daljine su se culi avioni. Svi smo gledali u vazduh ocekujuci da konacno neko dodje glave jebenim komarcima. Bili su to vojni avioni. Preletjeli su preko nas u susjednu republiku. A mi se razocarasmo. Nista od pomoci protiv gamadi. U susjednoj republici se odvijao rat. Mi nekako nismo prihvatali tu cinjenicu. Ne znam zasto. Valjda nas je zbunjivao nedostatak Svaba u ulozi agresora. Al’ opet, nije bas ugodno cuti da se roka na pedesetak kilometara od tvog stola. Alo ba…budjenje ? Ma zajebi…nece kod nas. Znas ono k’o krene kisa prema gradu pa onda Motajica nekako odvuce sebi, pa nas sve zaobidje. Pa necemo se bojati male naoblake. Daleko je to od proloma oblaka.

A onda je jednom (ajd zvacemo ga ) Laki usao u kafic. Bio je obucen. Tako se tad govorilo. Mi ostali civili smo kao bili goli. Sjeo je za sto i na njega stavio automatsku pusku. Narucio je pivo. Jelen. Odmah ga je ispio pola. Iz prvog guca sto bi se reklo. Gledali smo ga. Rezevna policija. Neko ga je upitao odakle je dosao. Sa Poloja. Strazari tamo. U stvari zajebavaju se sa onima preko. Dovikuju se i smiju. Ponakad se dogovore da, u noci, ispale par rafala u zrak tek onako da ubiju monotoniju i opravdaju svoje prisustvo bas tada i bas na tome mjestu.

Vrijeme je odmicalo. Laki je naceo trecu pivu. Bio je zedan. Mora da je vruce u toj uniformi rezervne policije ili cega vec. Dan je bio lijep. Onako, divan za umiranje. Sjedili smo u kaficu. Na Lakijevom stolu se presijavala apovka a odma’ do nje, na dvadesetak centimetara, stajalo je hladno Jelen pivo. Bilo je orosilo od hladnoce. Pticice su crvkutale. Sta bi se desilo, pomislih, da sad Laki iskapi svoje pivo, uzme pusku, repetira i raspali okolo po nama. Srecom, bile su rane devedesete. Quentin je snimao svoj prvi krvavi film i nije jos stigao do nas. Sta bi on dao za ovakav pocetak i u sta bi ga on pretvorio ?