Priča 1.

Igrala se kvalifikaciona utakmica za ulazak u I saveznu ligu sa ekipom iz Kutine. Pre toga pobeđena je ekipa rukometaša iz Novske. Pripreme su bile obimne. Na gostovanju u Kutini krenuli smo sa dva autobusa – jedan sa igračima i članovima uprave i jedan sa navijačima. Bio sam u prvom autobusu. Nekoliko kilometara pre Kutine autobus je stao. Jakov Šimleša, član uprave, svakom igraču po izlasku iz autobusa podelio je stimulativne pilule za koje niko nije znao kakvog su sastava. Uglavnom mi smo u međusobnom duelu izišli kao pobednici.

Priča 2.

Na prvom gostovanju u Nemačkoj domaćin nam bila ekipa iz Noikirhena. Skoro svi igrači kupili su po nešto- Čivija Kondžić i Remzo Hodžić kupili su radio tranzistore. Ali, avaj, u Nemačkoj su svirali samo nemačku muziku. Nikola Sekulić, da im pomogne, kazao je da idu da reklamiraju, što su oni prihvatili, rekavši da im je prodavac podvalio. Dugo se prepričavao susret sa prodavcem...

Na ovom gostovanju Kruno Marković za stolom za kojim je sedeo nije imao pepeljaru. Pošto nije znao nemački zamolio je Nikolu Sekulića da mu pomogne. “Bitešen čikopernica” reče Nikola, pa se o njegovom poznavanju jezika dugo pričalo.

Priča 3.

Na utakmici u Sarnbrikenu, prilikom predstavljanja ekipe, spiker je kazao Lekar ekipe Anto Jelić, veterinar. Usledio je prasak smeha i aplauz...

Priča 4.

Gostovanje u Nemačkoj, Francuskoj i Luksemburgu pomogli su nam mnogi sponzori. Ponajviše HENA – trgovina i njen direktor Drago Sekerin, koji nam je obezbedio bonove za benzin. Neke smo iskoristili, a neke unovčili. Kako bi se njemu i ostalima revanširali, odlučili smo da poklon koji smo dobili u Francuskoj (šampanjac) prosledimo sponzorima. Čuvali smo za povratak. Međutim, posle jednog od dobrih igara i pobede igrači su proslavili pucnjavom šampanjca. Naravno, za to nismo znali mi iz vođstva i tek kada smo došli u Brod videli smo da je u flašama umesto šampanjca voda. Sponzori su ostali bez poklona.

Priča 5.

Jedan od sponzora je bila i fabrika obuće iz Dervente, koja nam je za gostovanje u Nemačkoj dala 20 pari patika. Ali već na prvoj utakmici đonovi su se odlepili. Pozvali smo domaćina, a on je pozvao predstavnike Adidasa. Da bi se bruka sakrila mi smo dobili novu kompletnu opremu i još pride nešto džeparca...

Priča 6.

Prelaskom na takmičenja u BiH, prelazili smo iz godine u godinu u viši rang takmičenja. Mislim da je to bilo u sezoni 1974/75. Derventa i Brod vodili su mrtvu trku za prvaka. Kolo pre kraja senzacionalnom pobedom u Mostaru, Brođani su se izjednačili u broju bodova sa ekipom iz Dervente. U poslednjem kolu u Brod je trebalo da dođe ekipa Gradačca. Dervenčani su se dogovarali sa njima da oni ne dođu u Brod. Premium bi pobedio u tom slučaju pobedio sa 10:0 bez borbe, a Dervenčani na osnovu bolje gol-razlike bi postali prvaci. Ja sam za to saznao i otišao u Gradačac. Sa prijateljem sam dogovorio da će, ako je to istina, Gradačac u Brod doći sa drugim timom. Dervenčani su prvu ekipu sačekali u Polju, otišli na ručak na Babino brdo, podelili poklone, a za to vreme juniori Gradačca su preko Odžaka došli su Brod i izgubili utakmicu sa 23 gola razlike. Brod se plasirao u Drugu ligu, Dervenčani mi to dugo nisu mogli oprostiti.

Priča 7.

U toj zajedničkoj Drugoj ligi –zapad igralo se poslednje kolo. U Brodu je gostovala ekipa iz Celja. Da bi Celanji bili prvaci, potreban im je bio bod, a Brođanima takođe bod da bi ostali u Drugoj ligi. Utakmicu je prenosio direktno radio Celje sa igrališta kod osnovne škole. Predsednik kluba bio je Vlajo Rijić, tada načelnik SUP-a. Ponudu Celjana da se igra nerešeno prihvatili smo, upoznati su sa tim glavni igrači i svi su pristali osim Raifa Žepčana. I za nesreću Premijum je imao poslednji napad. Lopta je bila kod Raifa, uputio je prema golu i prečka je zaustavila pogodak. Utakmica je završena nerešeno, a sudija Horvat iz Vinkovaca čestitao mi je na odličnoj glumi ne znajući problemsa Raifom. Mi smo posle utakmice zajedno otišli kod Momčila u Slavonski Brod na jagnjetinu. Celjani su slavili 1. mesto, a mi opstanak u Drugoj ligi-zapad.

Priča 8.

Mislim da je to bilo 1986. Godine. Premiumu je pretilo ispadanje iz Druge lige. Trebala je jedna pobeda u gostima. Tipovano je Visoko. Uprave su se dogovorile, a za protivuslugu trebalo je doneti kompletnu opremu –trenerke, dresove i gaće. Sve je spakovano i predano --odgovornima- pre utakmice na dogovoreno mesto. Međutim, -odgovorni- se nisu ni pojavili za vreme utakmice, a Brođani su poraženi sa 10 golova razlike.

Priča 9.

Igrala se utakmica sa Bosna-montažom u Prijedoru. Nama je trebao bod da osvojimo 1. mesto u republičkoj ligi. Tri sekunde pre krajarezultat je bio nerešen. Devet metara imali su igrači iz Prijedora. Na golu Premiuma bio je Mlinar i umesto da gleda u loptu i šut, on je u tom kritičnom momentu slavio i pričao sa gledaocima. Igrač Bosna-montaže tek onako bacio je loptu prema golu, a ona se pored iznenađenog Mlinara zakoprcala u mrežu. Kako je ostao živ ne znam ni dan danas.

Priča 10.

Po završetku srednje škole Senad Baranja dobio je ponudu Željezničara da pređe u Sarajevo i nastavi školovanje. Uprava Premiuma je pozvala Senadovu majku i ponudila stipendiju našeg kluba koju su finansirali članovi Uprave. Senad je završio fakultet, redovno dobijao stipendiju koju su donirali članovi Uprave.

Priča 11.

Rukometni klub Premijum imao je puno predsednika koji su bili na odgovornim funkcijama u privredi. Ivica Blažević, komercijalni director Rafinerije nafte, jedan je od onih za čijeg mandata nije bilo novčanih problema. Službeno je morao da napusti Brod i ode u Bar. Ivica je odselio iz Broda, a od igrača je na poklon dobio ručni sat.

Priča 12.

Vlajo Rijić za vreme svog predsedničkom mandata – sredio- je da landrover SUP-a postane vlasništvo rukometnog kluba Premium. Vozilo je bilo registrovano 8 na putnika, a ponekad je u njemu bilo i duplo više. Na putu za Sarajevo zaustavila nas je policija. Igrači su se razbežali kud koji, neko je dobacio milicioneru –Svi smo ovde! Milicioneri su se nasmejali i poželeli nam srećan put.

Ispričao sam nekoliko priča. Toga ima još mnogo. U prošlom javljanju sam, nenamerno, izostavio dva predsednika Milenka Pantića i Dragoslava Avramovića. Koristim priliku da ovog puta spomenem i članove uprave- ing. Božidar Jenjič, dr Pavle Mrković, Ivan Hrkač, Jure Čičak, dr Dušan Mujčić, Muhamed Ćutić, dr Mehmed Muharemović, Salih Pipić, Edo Hadžisejdić, Anto Jelić, ing Slobodan Knežević, Ranko Ružojčić, Omer Alić, Omer Čaušević i drugi.

Za uspehe i neuspehe Premiuma i Brod-Prometa zasluge pripadaju trenerima Ivanu Naleteliću, Nikoli Sekuliću, Krunu Markoviću, Hikmetu Hustiću, Rudi Abramoviću, Ivici Gariću, Davoru Bašiću, Pavi Gariću.

Igrače neću nabrajati, možda bih nekog izostavio I učinio nepravdu. Na kraju bih spomenuo jedino Zdravka Zovka, koji je sa državnom reprezentacijom osvojio Olimpijsko zlato.

Pozdrav

Zeleni stariji